Ако оснујеш породицу, сазидаш кућу, добијеш бар двоје деце (још боље, унуке) и ако, уз то објавиш и неку књигу, кажу, успео си да постигнеш довољно у животу... Да ли је тако? То питање се упорно намеће, ваљда, свакоме после шездесете. Али, да ли баш свако може да испуни све те ’’услове’’?
Е, сад! Изашла је из штампе моја нова књига ’’Уб и Убљани’’ (трећа по реду, јер има још и ’’Тамнава у срцу’’ и ’’Снови, дело, вечност... Прича о Фаљи’’). Податак да су то самостална издања (уз драгоцену помоћ пријатеља), надам се, не умањује вредност, а доказује посвећеност и веру у себе.
Солидно опремљена (тврд повез и кунсдрук папир са 270 страна), публикација ’’Уб и Убљани’’ више припада новинарској белетристици, фељтонистици, него књижевним остварењима, изазвала је разли-чите коментаре у локалној јавности. Некима се није свидео избор личности, неки су питали где може да се набави књига ’’Знаменити Убљани’’ (вероватно са призвуком ироније)... Један Убљанин, чији лик се нашао у оквиру 140 ’’одабраних’’, а до чијег мишљења ми је стало, искрено је рекао да, по њему, ’’ништа ту није добро’’ и да не разуме зашто је све то штампано (?)... Теши ме што је то било усамљено мишљење које ми је директно саопштено. Вероватно има и других са низом замерки и примедби... Свету се не може угодити! Одавно је познато.
Књига је заживела свој живот. То показује и динамика продаје, једна до две дневно. Солидно, с обзиром на повисоку цену и општу оскудицу, као и на чињеницу да промоција тек предстоји.
Почеле су припреме за следећи издавачки пројекат: ’’Убске графите’’, публикацију посвећену ликовима из блиске прошлости који су се, пре или касније, али свакако крајем прошлог и почетком ово века, пресе-лили на ’’Небески Уб’’. Прва фаза је, разуме се, затварање конструкције финансирања за трошкове штампања. Идеју за ’’Уб и Убљане’’, као и за ’’Небески Уб’’, требало би да поменем, дао ми је Гаша Ашковић, један од аутентичних и непоновљивих ликова који се, нажалост, нису нашли у мојој новој књизи. Рекао ми је, једног сунчаног дана, у убском парку, да би требало да будем, уз остало, и хроничар ове ’’мале вароши’’. Ето, послушао сам... Он сноси кривицу...
